Gospodar umire polako

Recenzije

Retke su danas pesničke knjige koje se odmah, već na prvo čitanje, razlikuju od svekoliko pesničke produkcije, svojom posebnošću i originalnošću.
Pesme Aleksandra Markovića kao da su pobegle iz strofa, i razlile se u svojevrsni poetski akvarel, sa pikovima tamnih boja, pomešanih mestimičnim svetlim nijansama lirskih eksplozija. Nisu to ni disovske tamne udoline, ni kišovske melaholične arabeske.
Jednostavno, Markoviću su se pesme dogodile, i on je imao samo lak zadatak da ih takve kave su, zabeleži i sačuva u ramu svog sigurnog pesničkog ritma. Knjiga “GOSPODAR UMIRE POLAKO” je niz preliva I slika, nedoumica I izazova svakidašnjice koje pesnika saleću i ne daju mu mira. Pesnik ih beleži svežim, jasnim ritmom, prepoznatljivom muzikom kratkog, rastrzanog stiha, koji dugo odzvanja.
Zato se ovim pesmama valja vraćati kad god nas stvarnost iznova počne začikivati i izazivati svojom malodušnošću i besmislenom prazninom.
Satirični tonovi nam svedoče da je emocija ona vodilja koja nam budi čula, i ubrzava puls na svaku nepravdu koja nas takne u našoj svekolikoj svakidašnjici, i koja nam oštri kritički duh i sluh.

Satiričar i pesnik -Milovan Vržina

Kontemplacija nad stvarnostima u koje smo uronjeni stvara određenu morfogenezu transbića koje postajemo u odsutnim trenucima po naše duhovno i fizičko telo, ali i sintezu ta dva.
Izranjanje iz kaleidoskopa naših mogućih stvarnosti spaja nas sa samo jednim impulsom koji nas čini besmrtnim bićima. Autor vešto i sa lakoćom suočava čitaoca sa istinama koje gore u svakome od nas. Preporuka inteligentnom čitaocu!

Dr Sanja Klisarić

Zbirka pesama „Gospodar Umire Polako“ otkriva nam pesnika raskošnog talenta i dubokemisaonosti. Ovo su pesme tuge i prkosa, rezignacije i pobune. U njima se obrađuju opšte i posebne teme; metafizička ali i pitanja lične sudbine. One sadrže zamišljenost nad paradoksima života u kome „lepota ne prepoznajepodlost“ a „ljubav pronađe mržnju“ (Sve negde odlazi). Naš pesnik zna da ječovek tajna ne samo sebi nego i onom koji ga je stvorio i koji isto kao i pesnik ne razume zašto „ljudi nisu prepoznali lepotu i zašto ih zlo tolikoprivlači“ (Plava kugla). Zagledan i zapitan nad zlom koje hara ovim svetompesnik je ponekad u stanju da pesimistički konstatuje kako „jašu noćas đavoli“i kako je „audicija za zlikovce stalno otvorena“(Audicija).

Ponekad je ciničan pa se ničeovski podsmeva svetu u kome je „nekoliko njih za istoriju a ostali za razmnožavanje“ (Epitaf); a ponekad je u stanju da hrišćanski tuguje za dobom siromaštva u kome su deca jela „leba i masti“ a četiri ulice koristile jedan fudbal, ali i dobom u kome su bili na ceni čast i poštenje i u kome je čovek prepoznavao čoveka. U stanju je da marksistički kritikuje svet u kome su „hiljadugodišnji manastiri… blago i dobrota na prodaju“ i u kome se vlada tako što se ljudima ispira mozak „oduzima očinji vid i to malo mozga“.
Ova zbirka stihova rezultat je iskustva čoveka koji je otvorenih očiju išao ovim svetom i koji je, ne štedeći ni sebe ni druge, tom svetu izrekao pesničku osudu.
Ovi hrabri i nadahnuti stihovi delo su čoveka koji čezne za istinom, pravdom i lepotom – stvarima koje su najređe na svetu.Unjima gori strast za ljubavlju i uzbuđenjima mladosti; u njima se pokazuje ljubav čoveka prema ženi, oca prema sinovima, Srbina prema svojoj ugroženoj i napaćenoj zemlji.

Književnik - Slobodan Damnjanović